“Naše starinske narodne nošnje, sa lepim vezom u više boja, sve više nestaje u ovima našim krajevima, ali se oseća i izvesna težnja da se to nestajanje i zaustavlјa. Kod ženskinja po varošima oseća se u novije vreme sve veće interesovanje za naše narodne vezove i težnja da se primene na varoškoj evropskoj nošnji. Sretate po većim varošima, ne retko, ženske sa narodnim vezom na odelu evropskoga kroja.
Preko zime održava se u svakoj većoj varoši Jugoslavije, a naročito u prestonici, sveslovenska kostimirana zabava gde prve dame dolaze u narodnom odelu raznih slovenskih krojeva i gde posebni odbor ocenjuje koja je nošnja najstarinskija i najlepša. Svako selo razlikuje se po nečem jedno od drugoga, a naročito u nošnji. Ipak ima i većih oblasnih celina i krajeva sa nečim zajedničkim u narodnoj nošnji. Tako jednu celinu u nošnji čini Bosanska Krajina, Severna Dalmacija sa Bukovicom i ravnim Kotarima, Lika, Kordun i Banija u Hrvatskoj i čak Žumberak na granici Kranjske. Naročito je bila lepa i očuvana narodna nošnja na tome celom prostoru pre nekih 70 do 80 godina. Ona se sastojala, kod ženskih, iz duge košulјe od lana, na kojoj su i prsa i rukavi bili potpuno izvezeni, a po dnu košulјe “uzveza”. Vezena je vunicom u tri boje: u crvenkastoj, plavoj i zelenoj i to bojama bilјa. Košulјa je bila opasana tkanicom i na njoj široki komadi plave ili crvene čohe, zvane »riza«, sa svilenim vezom u više boja. Oblačio se zubun, dug do ispod kolena, bez rukava i to devojke bele, a žene omorite u vrano ili zatvoreno plavo. Ozada, podnu zubuna je široka »ovtoka« čohe, crvene ili plave, sa svilenim vezom u više boja. Napred je opasana suknenom pregačom sa utkanim šarama u više boja. Na nogama su bile čarape išarane i »nazuvci« sa vezom po “rizi”.
Na glavi je žena imala belu maramu od lana koja se zvala negde bošča, a negde jagluk. Bila je sva izvezena u tri boje. Devojka je mesto marame nosila crvenu čohanu kapu iskićenu srebrnim parama. Na prsima su devojke i mlađe žene nosile “gerdane” od srebrnih para, cvancika, i sa nekoliko talira – kretaša. — I muški su nosili vezenu košulјu koju mlada nosi u svome devojačkom ruhu kao dar mladoženji na dan svadbe. I na muškom zubunu je bila široka “ovtoka” sa vezom. Na većim skupovima kod crkve i na “maslima” (zavetinama seoskim) gde je na stotine žena i devojaka, to šarenilo i lepota zasenjavaju oči. Nije očuvan opis nošnje svih naših krajeva. U mnogim krajevima je starinska narodna nošnja iščezla bez traga i glasa. Očuvala se samo u muzejima. Kad se upoređuje nošnja tih raznih spomenutih krajeva, može se uočiti da ima nešto zajedničko sa starom nošnjom Hercegovine i Crne Gore i to u zubunu i vezu. Naročito je sličan vez starinske nošnje Bosanske Krajine, što se tiče zubuna i veza na košulјi, sa kosovskim vezom i nekih delova Južne Srbije. Te zajedničke crte u starinskoj nošnji Bosanske Krajine i onoj u Staroj Srbiji rastavila je Srednja Bosna, naročito oko Sarajeva, gde je bio snažan uticaj turske varoške nošnje. Tu žene nose dimije, tursku ženeku nošnju, a zubun sa vezom, nazvan “ćurdija” dobio je kraći oblik varoške balkanske nošnje. Ta ženska nošnja nije lepa. Starinska narodna nošnja delomično se očuvala na gore označenom prostoru i to dobro u Severnoj Dalmaciji sa Bukovicom i Ravnim Kotarima. U Lici je pre 70 godina sasvim nestalo. Očuvali su se neki delovi starinske nošnje na starim ženama u Kordunu i Baniji i u Žumberku na granici Slovenije. Iza okupacije nestaje starinske narodne nošnje u svoj Bosanskoj Krajini i to postepeno, s jedne strane od Like, a sa druge strane od Slavonije. Najočuvanija je ta narodna nošnja samo u Zmijanju, oblasti između reka Sane n Vrbasa i varoši Jajca i Banje Luke. Samo je zubun sve kraći, sa manje veza, i na zubunu, košulјi i bošči vez je u jednoj boji, plavoj. Najočuvanija je ta starinska nošnja Bosanske Krajine, sa najviše veza u tri boje, u Banjalučkoj Vrhovini na desnoj strani Vrbasa kod Skender Vakufa, i to u selima: Imlјani, Vlatkovići, Kobilјa i Grbavica. Ova sela spadaju srezu Kotor Varoš, u Vrbaskoj Banovini. To se vidi na priloženim slikama po odelu devojke i mlađih žena u velikoj porodičnoj zadruzi Adama Grubača u Imlјanima koji ima 40 čelјadi. Tu je sve vezeno u tri boje, što čini vanredan utisak na većim skupovima žena i devojaka kad se to šarenilo i prelevanje boja posmatra na sunčanom sjaju. To je najlepša slika naše starinske nošnje, sa najviše starinskog veza u više boja, koje sam vidio na svojim putovanjima. A ne može se čovek dosta da načudi da je to vezla žena koja ne zna ni čitati ni pisati. Strastvena vezilјa veze pokraj slabe svetlosti od vatre na ognjištu, pa čak i na mesečini. Stari vezeni komadi, gde su se očuvali i gde ih već nestaje, postali su predmet trgovine. A iza rata naglo nestaje narodne nošnje i u Zmijanju. Vezene rukave skidaju sa košulјa. Pregače i vezene rukave kupuju u obližnjim varošima lјubitelјi veza kojima popunjuju svoj sobni nameštaj. Čak i po koja strankinja iz bela sveta svrati autom u Mrkonjića Grad (Varcar Vakuf) i pokupuje rukave i pregače na pazaru i dućanima, jer i trgovci to kupuju i preprodavaju u dućanima. Primera motiva narodnog veza u domaćoj industriji ima naročito snažnog zamaha u Hrvatskoj, blagodareći osnivaču Etnografskog muzeja u Zagrebu, g. Bergeru, koji je zaposlio hilјadama žena, priređivao izložbe naših narodnih vezova na strani. Nјemu najvećim delom dugujemo zahvalnost što je čitava Evropa, pa čak i daleka Amerika, poznala našo vezove i zavolela ih. — U Bosni, u Sarajevu, postoji već skoro 50 god. „Banovinska tkaonica beza i vezionica koja učestvuje na izložbama, gde dobiva odlikovanja i priznanja. Tu skoro učestvovala je na izložbama u Hagu i Kopenhagenu, gde su naši narodni vezovi pobudili interesovanje. Uprava te “Banovinske tkaonice beza i vezionice” u Sarajevu ulaže i razumevanja i volјe da se rad što više razvije. Trebalo bi da je sva naša inteligencija u tome pomogne i da se i drugi krajevi ugledaju na nju, a naročito krajevi Vrbaske banovine u kojoj je najviše očuvano našega najstarinskijeg veza i gde bi se mogao zaposliti i naći zarade toliki naš ženski svet.”
Izvor: Kalendar “Prosvjeta”; 1. januar 1932. godine
